Награђени радови ученика наше школе на Литерарном конкурсу поводом Дечје недеље 2017. године.
Моја бака Она ме воли, она ме храни, она ме чува, она ме брани. Штрика ми џемпер и спрема проју, ставља ситнину у касицу моју. Прича ми приче, измисли сваку, зато ја волим своју баку. Ангелина Пејић II1 Прва обреновачка основна школа | Моја бака и ја Неко ко ме воли, неко ко ме од родитеља штити, кад нешто ружно направим њен ме загрљај смири. Само она је та: да ме чува, да ме пази, да ме насмеје, да ме мази. Моја бака још увек је орна, за песмицу и игру много је згодна. Кад она лопту шутне погледам у небо високо, толико је и њено срце много велико и широко. Моја бака мене грли, мази, све ми чини, све ми угоди, али ме не размази. Мина Јовановић IV2 Прва обреновачка основна школа |
Дека и ја Дека и ја другари смо прави, чак и кад смо сами ништа нам не фали. Мени није досадно и кад нема струје, а кад дека поред мене ту је. Пратимо журнал, читамо књиге, Тако лакше пребринемо бриге. Ми заједно косимо, носимо, трчимо, скачемо, садимо, градимо и домаћи радимо. Када одемо на пецање на реку неку, штаповима баратамо и шаране хватамо. Дека и ја другари смо прави, и никоме не дамо да забаву квари. Дане Маринковић IV1 Прва обреновачка основна школа | Бака и ја Ова је песма љубави пуна у коју стаје нежност сва. Главни ликови у овој песми смо моја бака и ја. Уз њу сам расла док мама ради. Слушала разне приче и песме. Учила ме каква да будем. Шта смем а шта не смем. Љубав ме њена свуда прати. Топло је крило увек ту. Радујем се осмеху њеном . Увек је уз мене, и ја за њу. Некад од маме чујемо грдњу, да ми попушта, да то не смемо. Погледи нам се тада сретну. Једна другу разумемо. Никад ни за шта нећу бити крива све док је моја баба жива. Ена Стублинчевић IV1 Прва обреновачка основна школа |
Време са дедом Сваки човек на свету проводи време са својом најдражом особом. Ја највише времена проводим са својим дедом. Мој деда се зове Милутин. Има браон очи и седе бркове. Висок је и има таман тен. Он је пажљив и воли своје унучиће, али мене издваја као најдражег. Моја браћа и сестре су понекад љубоморни јер се он и ја највише дружимо. Нигде не ради, па воли да се дружи са другима. Воли спорт па не пропушта моје тренинге и утакмице. Најдраже му је кад освојим неки турнир и добијем пехар или медаљу. Са њим ми никад није досадно јер је духовит. Често се шали на свој рачун па се сви слатко смејемо. Мој деда ме увек брани и храни, не да да ме други критикују, али кад треба веома је строг. Кад се посвађамо не можемо један без другог, па се брзо помиримо. Углавном се посвађамо око глупости али то је зато што имамо сличан карактер. Кад одемо на турнир он навија за мене, а после сваке утакмице труди се да ме угреје и купи све што треба. Волимо да гледамо стране клубове кад играју фудбал. Ми навијамо за исти тим и радујемо се њиховим головима. Воли кад дођем код њега у село. Шетамо и идемо да беремо воће. Он ми тад испуњава све жеље и води ме где пожелим. Води ме на базен да ронимо и пливамо. Веома је тужан кад кренем, јер би волео да смо заједно. Тужан сам и ја јер знам да ће ми много недостајати док смо раздвојени. Мени је мој деда најдражи јер највише времена проводим са њим. Знам да једног дана кад порастем нећу имати времена за дружења са њим. Зато ћу се потрудити да сад, док сам мали проводим више времена са њим. Једног дана кад постанем деда и кад будем имао унучиће трудићу се да се играм са њима као мој деда са мном. Новак Цветковић IV3 Прва обреновачка основна школа | |
Комшија и ја Ту су за мене кад год затреба моја баба и мој деда. Ал о њима не бих ја. Јар све их волим то се зна, И сви су ми омиљени, јасно је већ. Овде је о неком другом реч. Пре шест месеци био сам сам устану. По мени то није имало ни једну ману. Мене није било у стану већ узгради, јер имам комшију звани Живадин. Још кад сам био беба комшија је почео да вреба. Да ли плачем, што и када? Бринула је чак и његова брада. Кад су почели да ми расту зуби, он је почео разум да губи. Често је причао да мање спава И да га због мене боли глава. А онда ми је кум купио кош И наш однос је постао веома лош. Често је код нас свраћао, Али га је мој тата са врата враћао. Причао је целом комшилуку како ја правим буку, па је због мог одрастања почео слабије да сања. Понекад је делио са неким дан. Али од кад му је мајка умрла остаоје сам. Кад се сретнемо ја и Живадин, нико не зна шта да ради. Кад је било поплавних дана, показала се његова добра страна. Помагао је свима у згради, а понајвише онима што су млади. За пролаз нам је дао прозор свој. Осећао сам се као да је дека мој. Нек се зна! Да нисмо толико лоши другари, Живадин и ја. Вук Јагодић IV1 Прва обреновачка основна школа | |
