Награђени радови ученика наше школе на Литерарном конкурсу поводом Дечје недеље 2017. године.



Моја бака


Она ме воли,
она ме храни,
она ме чува,
она ме брани.

Штрика ми џемпер
и спрема проју,
ставља ситнину
у касицу моју.

Прича ми приче,
измисли сваку,
зато ја волим своју баку.

Ангелина Пејић II1
Прва обреновачка основна школа


Моја бака и ја


Неко ко ме воли,
неко ко ме од
родитеља штити,
кад нешто ружно направим
њен ме загрљај смири.
Само она је та:
да ме чува,
да ме пази,
да ме насмеје,
да ме мази.
Моја бака још
увек је орна,
за песмицу и игру
много је згодна.
Кад она лопту шутне
погледам у небо високо,
толико је и њено срце
много велико и широко.
Моја бака мене грли, мази,
све ми чини, све ми угоди,
али ме не размази.

Мина Јовановић IV2
Прва обреновачка основна школа


Дека и ја


Дека и ја другари смо прави,
чак и кад смо сами ништа нам не фали.

Мени није досадно и кад нема струје,
а кад дека поред мене ту је.

Пратимо журнал, читамо књиге,
Тако лакше пребринемо бриге.

Ми заједно косимо, носимо, трчимо, скачемо,
садимо, градимо и домаћи радимо.

Када одемо на пецање на реку неку,
штаповима баратамо и шаране хватамо.

Дека и ја другари смо прави,
и никоме не дамо да забаву квари.

Дане Маринковић IV1
Прва обреновачка основна школа


Бака и ја


Ова је песма љубави пуна
у коју стаје нежност сва.
Главни ликови у овој песми
смо моја бака и ја.

Уз њу сам расла док мама ради.
Слушала разне приче и песме.
Учила ме каква да будем.
Шта смем а шта не смем.

Љубав ме њена свуда прати.
Топло је крило увек ту.
Радујем се осмеху њеном .
Увек је уз мене, и ја за њу.

Некад од маме чујемо грдњу,
да ми попушта, да то не смемо.
Погледи нам се тада сретну.
Једна другу разумемо.

Никад ни за шта нећу бити крива
све док је моја баба жива.

Ена Стублинчевић IV1
Прва обреновачка основна школа


Време са дедом

Сваки човек на свету проводи време са својом најдражом особом. Ја највише времена проводим са својим дедом.

Мој деда се зове Милутин. Има браон очи и седе бркове. Висок је и има таман тен. Он је пажљив и воли своје унучиће, али мене издваја као најдражег. Моја браћа и сестре су понекад љубоморни јер се он и ја највише дружимо. Нигде не ради, па воли да се дружи са другима. Воли спорт па не пропушта моје тренинге и утакмице. Најдраже му је кад освојим неки турнир и добијем пехар или медаљу. Са њим ми никад није досадно јер је духовит. Често се шали на свој рачун па се сви слатко смејемо. Мој деда ме увек брани и храни, не да да ме други критикују, али кад треба веома је строг. Кад се посвађамо не можемо један без другог, па се брзо помиримо. Углавном се посвађамо око глупости али то је зато што имамо сличан карактер. Кад одемо на турнир он навија за мене, а после сваке утакмице труди се да ме угреје и купи све што треба. Волимо да гледамо стране клубове кад играју фудбал. Ми навијамо за исти тим и радујемо се њиховим головима. Воли кад дођем код њега у село. Шетамо и идемо да беремо воће. Он ми тад испуњава све жеље и води ме где пожелим. Води ме на базен да ронимо и пливамо. Веома је тужан кад кренем, јер би волео да смо заједно. Тужан сам и ја јер знам да ће ми много недостајати док смо раздвојени.

Мени је мој деда најдражи јер највише времена проводим са њим. Знам да једног дана кад порастем нећу имати времена за дружења са њим. Зато ћу се потрудити да сад, док сам мали проводим више времена са њим. Једног дана кад постанем деда и кад будем имао унучиће трудићу се да се играм са њима као мој деда са мном.

Новак Цветковић IV3
Прва обреновачка основна школа


Комшија и ја

Ту су за мене
кад год затреба
моја баба и мој деда.

Ал о њима не бих ја.
Јар све их волим то се зна,
И сви су ми омиљени, јасно је већ.
Овде је о неком другом реч.

Пре шест месеци био сам сам устану.
По мени то није имало ни једну ману.
Мене није било у стану већ узгради,
јер имам комшију звани Живадин.

Још кад сам био беба
комшија је почео да вреба.
Да ли плачем, што и када?
Бринула је чак и његова брада.

Кад су почели да ми расту зуби,
он је почео разум да губи.
Често је причао да мање спава
И да га због мене боли глава.

А онда ми је кум купио кош
И наш однос је постао веома лош.
Често је код нас свраћао,
Али га је мој тата са врата враћао.

Причао је целом комшилуку
како ја правим буку,
па је због мог одрастања
почео слабије да сања.

Понекад је делио са неким дан.
Али од кад му је мајка умрла остаоје сам.
Кад се сретнемо ја и Живадин,
нико не зна шта да ради.

Кад је било поплавних дана,
показала се његова добра страна.
Помагао је свима у згради,
а понајвише онима што су млади.

За пролаз нам је дао прозор свој.
Осећао сам се као да је дека мој.
Нек се зна!
Да нисмо толико лоши другари,
Живадин и ја.

Вук Јагодић IV1
Прва обреновачка основна школа
На литерарни конкурс поводом Дечје недеље, а под слоганом ,, Свако дете срећног лица чува једна породица ", пристигло је 46 радова.  Ученици су својим учешћем показали велику жељу за  ангажовањем  у ваннаставним активностима школе. Било је заиста тешко одабрати  најбоље  радове. Захваљујемо се свим учесницима на вредном раду и залагању.


Прво место - Мила Јовановић IV1

Моја породица


Тата, мама, ја и брат

увек мир, а никад рат.

Кућа пуна љубави и среће,

срушити то нико никад неће.


Тата. Тата мој је јак к'о стена,

за њега ја сам најдража „малена“.

Увек је ту када ми треба,

зато га волим до неба.


Мама. Мама каже „мила моја“,

то ме бодри да будем боља.

Она је мени живот дала

и за њу од мене вечно хвала.


Брат. Брат је ту за шалу

и за неку игру малу.

Ја га чувам после школе,

он је добар и сви га воле.


Ја сам Мила.

Татина и мамина вила



Друго место - Анђела Костић II2


Моја породица


Када дођем из школе

видим срећна лица

мама, тата, брат и лутка

то је моја породица.


Ту је мама кад ме нешто боли,

тата да ми нешто удовољи,

брат да ми руку  пружи,

лутка да се са мном дружи

Друго место - Коста Ашанин IV3


Највише на свету волим своју породицу.

Моју породицу чине: мама, тата, брат, сестра и ја ... и куца Мали. Сестра не живи са нама јер је много болесна. Мама ми често прича о њој и гледамо њене слике. Личи на брата и мене. У мојој породици свако има своје обавезе. Мама спрема кућу, кува ручак и води рачуна о нама. Тата, углавном, гледа утакмице и седи у кафићу. Брат и ја сређујемо нашу собу и понекад оодемо у продавницу, када мама заборави нешто да купи. Деси се, не често, када смо брат и ја немирни, мама нас казни и не можемо да идемо напоље. Срећан сам зато што ми родитељи нису много строги и што ми дозвољавају да ми слободно долазе другови. Мојој мами не смета ни то што скоро увек растуримо целу моју собу. Највише волим када дође вече јер се тада сви окупимо у дневној соби. Ми то зовемо "породично вече". Тада се играмо сви. Мама глуми водитељку и пита нас разна питања, а тата даје смешне одговоре и тако нас засмејава.

Често, на телевизији видим или у новинама прочитам о породичном насиљу. Срећан сам јер тога у мојој породици нема. Трудимо се, када се посвађамо да се брзо помиримо, заборавимо и опростимо.



Треће место - Драган Петровић III1


Моја породица


Моја породица је јако мала,

она би за мене све дала.


У њу спадају мама и тата,

ал' морам Вам рећи

да имам још сестру и брата.


Увек смо ту, у добру и злу

спремни да чувамо нашу породицу.


О мени се брине породица моја

са њима је све авантура нова.


У њој се гаје традиције старе

и негују да се не забораве.


Породица моја, узор мени даје

и учи ме да љубав према њој вечно траје

Категорија старијих разреда - Даница Живановић IV1


Свако дете срећна лица чува једна породица


Свако дете, срећна лица,

чува једна мила породица.

ту су мила мама, мали бата,

сека и добри тата.


Сека воли бату

и маму и тату.

Кућа није само дом,

већ је то твоје место, кад си са породицом.


Породица треба да се воли много,

јер кад си кући, све је добро

У оквиру Дечје недеље под слоганом "Свако дете срећног лица чува једна породица" , расписан је ликовни конкурс на тему "Моја породица". Ученици су се као и обично одазвали великим бројем радова. Жири је имао тежак задатак да одабере најбоље радове. Захваљујемо се свим учесницима на вредном раду и залагању.

Награђени ликовни радови :

  1. место - Ања Братић I3 и Милица  Јовановић I2
  2. место - Мина Бачвански III1
  3. место - Маја Агочевић IV3

Поводом  Дечје недеље  расписан је литерарни конкурс на тему Растемо заједно. Пристигло је много радова. Жири је изабрао и наградио три рада. Захваљујемо се свим ученицима који су учествовали на наградном конкурсу.


Награђени радови


Прво место

Растемо заједно


Кад деца крену у школе,

онда се друже и воле.

Науче разне игре

и врте се као чигре.


Кад у школе иду деца,

летела би до Месеца.

Читају шарене књиге

и брину своје бриге.


Кад деца у школи расту,

кроз прозор гледају ласту.

Сањају снове слатке

и певају песме кратке.


Кад деца у школи ћуте,

тада се на неког љуте.

Брзо им нестане туга,

кад виде свог друга.


И зато, знајте једно,

сва деца расту заједно.

Кад плачу или се смеју,

другарска срца њихова греју. 

Ива Миленковић III-2




Друго место

Растемо заједно


Две бебе у колицима. Једна ћелава, друга са чупавом црном косом. Једна с цуцлом, друга плаче (ваљда зато што нема цуцлу). Једна у розе бенкици на туфнице, друга у црвеној плишаној тренерци. Јована и ја. Ту слику у мом албуму често гледамо и смејемо се. У следећем албуму две девојчице сад обе са косицом седе у соби на тепиху окружене играчкама. Једна држи у руци иза леђа Барбику, а у другој руци косу друге девојчице, а друга широм отворених уста сузе рони. Јована и ја. Али нећу вам рећи која сам била ја.

То су били први дани нашег дружења. Онда је уследило обданиште, па предшколско, па први разред све док нам у другом разреду нису расформирали одељења и раздвојили нас. Али нас две и даље растемо заједно. Имамо ми школске одморе на које трчимо једна другој да се сретнемо, исмејемо и испричамо. А тек после школе! Чим завршимо домаћи, па игралиште између наших зграда је наше. Викендом нам родитељи дозволе да спавамо једна код друге па правимо пиџама парти и свашта радимо. Толико се смејемо да су једном мами на врата долазиле комшије да нас туже. Тужибабе! Па само смо се ,,мало“ гласније смејале. Сада смо четврти разред и опет ми правимо фотографије да би их једног дана, кад будемо старије, опет гледале и смејале се. Али да будем искрена понекад оде и на фејс.

Ма то је само да би друштво знало какве смо биле у четвртом разреду. Чисто због одрастања! Јована и ја. 

Ива Игњатовић IV-2


Треће место
Растемо заједно


Растемо заједно

ко птичице мале

крила су нам нејака

очи радознале.


Летењу нас уче

родитељи драги

понекад нас муче

да би више знали.


Радозналост наша

у школи је мука,

стално нешто питамо

у ваздуху је рука.


Зашто ово?

Како оно?

Боли глава!

Кад ће звоно?!


Али једног дана

кад порасту крила

летећемо даље

можда чак до Нила.



Памтићемо дане

кад смо знање нашли

причаћемо деци:

,,Заједно смо расли“. 


Јана Стојковић III-2